Моравска башта

Моравска башта је културни и туристички итинерер у централној Србији који повезује значајне црквене и фортификацијске споменике из позног периода српске средњовековне државе, од Косовске битке са краја 14. века, до пада престонице Смедерева под турску власт половином 15. века. Моравски стил градње и сликарства у позном средњем веку у Србији је карактеристичан и јединствен градитељски и уметнички стил у европској историји црквене уметности и градитељства. Најзначајнији представници, цркве Лазарица и Љубостиња, Каленић, Раваница и Манасија, у оквиру својих манастира, називају се цркве моравског стила јер су настале у долинама Западне и Велике Мораве, североисточно од земље Рашке и грађевина рашког стила из раног и зрелог средњовековног периода, које су биле сконцентрисане у долини Ибра и на Косову и Метохији. Касни средњовековни период у Србији карактерише и изградња моћних утврђених престоних градова Крушевца, Београда и Смедерева са стационарним дворовима и црквеним средиштима на нивоу митрополије.

Културно-историјске карте Моравска башта и Рашка башта публиковала је издавачка кућа „Жижа“ из Панчева у октобру 2003.

 

 

Моравску башту чини дугачак линеаран пут који се пружа дуж савремених друмских саобраћајница, које у највећем делу прате трасе средњовековних караванских путева и других копнених комуникација. Почетак вожње је у долини Западне Мораве, у области око Крушевца, у коме се налазила српска престоница на крају 14. века, где је и настао моравски стил. Крушевац је био престоница кнеза Лазара Хребљановића, одакле је са војском кренуо ка Косову у сусрет Турцима. До данас су видљиви делови некадашњег утврђења са доминантном Бранич кулом. Најлепши споменик средњовековног Крушевца је дворска црква Лазарица, једна од најлепших моравских цркава. У околини Крушевца се налазе Љубостиња, Каленић, Руденица, Велуће, Наупара и Дренча, манастирске цркве које су подизали оновремени властелини, који лепотом архитектуре и сликарства сведоче о високом духовном и материјалном стању и уметничком сензибилитету ктитора, властеле, богатих и предузимљивих људи.

 

Крушевачки град

 

Љубостињу је саградила кнегиња Милица, жена кнеза Лазара, крајем 14. века. На зидовима цркве у Каленићу добро је сачуван фрескопис који је наговештавао ново време у српском сликарству, које је ушло у корак са византијским и западноевропским токовима.

 

Раваница је задужбина и гробна црква кнеза Лазара, јунака Косовске битке 1389. Манастир је важан духовни центар, а мошти светог кнеза су место ходочашћа верника. Манастирска црква је богато декорисана моравска грађевина, у облику триконхоса, са пет купола, а у унутрашњости се уочавају  фреске које карактеришу лирска осећајност и нежан колорит, наспрам монументалности које је красило цркве претходног, зрелог периода српског средњег века. Манастирски круг је у великом броју примера опасан моћним утврђењем око цркве, што показује да је цео комплекс грађен у несигурном времену.

 

Манастир Раваница

 

Крушевачки град, Козник, Сталаћ, Петрус, Соко и Копријан припадају споменицима фортификацијског градитељства у долинама све три Мораве, Расине и Црнице.

Манасија (Ресава) је пример манастира грађеног неколико деценија пре пада Србије под турску власт. Манастирски комплекс је окружен величанственим утврђењем које је одлично очувано. Монументална црква и тврђава формирају један од најлепших средњовековних градитељских ансамбала у овом делу Европе. Градитељ манастира је деспот Стефан Лазаревић, од 1406-18, који је ту и сахрањен. Унутрашњост манастирске цркве Св. Тројице красе сачуване фреске из истог периода. Манасија је једна од најпосећенијих ходочасничких места и туристичких атракција у Србији, а заједно са заштићеним природним пределом клисуре реке Ресаве, чини вредан културни предео.

 

Манастир Манасија

 

Моравски итинерер ка северу наставља трасом која се пружа некадашњим Цариградским друмом, Великим војним путем, Via militaris. Главна комуникација на Балкану из античког, средњовековног и периода османске власти наставила је до данас да повезује север, југ и исток континента, овог пута кроз савремени ауто-пут и железничку пругу дуж Коридора 10.

Смедерево је последња српска средњовековна престоница. Турским освајањем Смедерева 1459. године нестала је српска средњовековна држава. Смедерево је саградио деспот Ђурађ Бранковић на Дунаву и састоји се од Великог и Малог града. У Малом граду се налазио деспотов двор са посадом, док је унутар Великог града обитавало цивилно становништво и седиште Митрополије. Зидине Смедерева су добро очуване, мада је део бедема делимично уништен након велике екплозије муниције током Другог светког рата. Мали град је посебно занимљив амбијент у коме се лети одржавају манифестације на отвореном, представе, концерти и журке са електронском музиком.

 

Београд је био престоница деспота Стефана Лазаревића, који је свој двор саградио у Малом граду недалеко од данашњег споменика Победник, на месту ранијег византијског каструма. Од деспотовог Београда су сачуване зидине Горњег и Доњег града са капијама и неколико кула. Деспотов дворац, црквени митрополијски комплекс, и остали цивилни и црквени делови унутар зидина нису преживели велике Турско-аустријске ратове. Београд је данас главни и највећи град Србије, привредно и културно средиште и значајна туристичка дестинација. Историја Београда, његова слојевитост и урбани дисконтинуитет се најбоље виде на Тврђави, на стени изнад ушћа велике балканске реке Саве у велики европски Дунав. Од Тврђаве, језгра града ка југу се пружају улице и блокови Старог Београда, ту су најзначајније културне и политичке институције и трговачке зоне. Мотиве моравске градитељске школе можемо уочити на више грађевина у граду: на палатама Вукове задужбине, Телефонске централе у Косовској улици, на цркви Александра Невског на Дорћолу и другим.

 

 

Јужно од Београда постоје два мала и просторно независна итинерера који спајају црквене споменике у областима планина Космај и Рудник.

Космајски итинерер чине три црквена комплекса: манастири Павловац, Тресије и рушевине Кастаљана.

Руднички итинерер спаја подрудничке цркве и манастире који су посебно значајни у црквеном животу каснијих векова. Од моравских цркава издваја се цркве манастира Враћевшница, Драча и Благовештење рудничко.

Након пада Смедерева, моравски стил градње наставио је да се развија током периода Деспотовине у Срему у 15. и 16. веку, на споменицима на Фрушкој Гори, у Сланкамену и Купинику. Многи елементи овог стила се цитирају у савременом црквеном градитељству.